prof. dr David Funder
University of California, Riverside, Graduate Division

Psihološka istraživanja širom sveta: mogućnosti, prepreke i iznenađenja

Međunarodnim projektom o situacijama (engl. The International Situations Project, ISP) obuhvaćeno je više od 17000 osoba u 62 zemlje, na 40 jezika, u saradnji s međunarodnim timom koji čini više od 100 psihologa. Sažeto ću prikazati neke od ključnih rezultata projekta I opisati mogućnosti za dalja istraživanja u ovoj oblasti, čije sprovođenje olakšava internet ali i, prevashodno, spremnost psihologa iz celog sveta da sarađuju. Prepreke su takođe brojne, uključujući procedure finansiranja koje ne podržavaju međunarodnu saradnju, i insistiranje urednika, recenzenata i komisija za dodelu finansijskih sredstava na metodološkim kriterijumima koji se retko primenjuju na istraživanja sprovedena na nacionalnom nivou. Naposletku, osvrnuću se na dva opšta zaključka koja su me iznenadila. Najpre, pojam etničke pripadnosti, koji se u SAD tretira kao egzaktna kategorija, zapravo je rasplinuta socijalna konstrukcija sa veoma raznolikim značenjem u raznim zemljama. Potom, ljudi širom sveta mnogo se manje razlikuju među sobom nego što se verovalo.

Dejvid Fander je istaknuti profesor Odeljenja za postdiplomske studije na Univerzitetu u Kaliforniji, Riversajd. Diplomu osnovnih studija stekao je na Univerzitetu u Kaliforniji – Berkli, a doktorat na Univerzitetu Stenford, i, pre dolaska na Riversajd, predavao je na Harvi Mad koledžu, Univerzitetu Harvard, i Univerzitetu Ilinoisa u Urbana-Šampejnu. Njegov istraživački rad usmeren je na procenu ličnosti, preciznost u proceni ličnosti i, poslednjih godina, procenu doživljavanja situacija širom sveta. Bio je predsednik Društva za psihologiju ličnosti i socijalnu psihologiju i Asocijacije za istraživanja u psihologiji ličnosti. Dobitnik je nagrade „Džek Blok“ za psihologiju ličnosti, koju dodeljuje Društvo za psihologiju ličnosti i socijalnu psihologiju. Autor je udžbenika Zagonetka ličnosti (u izdanju kuće V.V. Norton). U braku je više od 40 godina i otac je dve kćerke.

https://profiles.ucr.edu/app/home/profile/funder

prof. dr Chris Fullwood
Birmingham City University

Virtuelna maskarada: Istraživanje mnogostrukih lica onlajn samoprezentacije

Uporedo sa brzim napretkom novih tehnologija i digitalnih tehnologija u nastajanju, kao što su Internet i virtuelna stvarnost, pojavile su se jedinstvene prilike za istraživanje i fleksibilnu izgradnju identiteta. Dok se za većinu korisnika ovo može jednostavno ispoljiti kao prikazivanje ulepšane slike sebe na mreži, postoji potencijal i da se živi potpuno drugačiji virtuelni život koji ne bi bio ograničen oflajn slikom sebe. Inspirisano Gofmanovom (1956) idejom o izvedenom sopstvu, dvokomponentnim modelom upravljanja utiskom Learija i Kovalskog (1990) i Valterovom (2007) hiperpersonalnom teorijom onlajn komunikacije, ovo predavanje će početi pregledom i evaluacijom ključnih teza u vezi sa fleksibilnijom samoprezentacijom na mreži, posebno anonimnošću, asinhronošću i mogućnostima njenog uređivanja i kreiranja. Razmotrićemo kako sama onlajn platforma, kao i razlozi njenog korišćenja, mogu uticati na samoprezentaciju. Na primer, neki onlajn prostori će korisnicima pružiti mogućnosti koje drugi nemaju, a neke platforme (npr. platforme za onlajn upoznavanje) mogu biti povezane sa snažnijom motivacijom za samoprezentovanje zbog relevantnosti utisaka za cilj. Uzimajući u obzir višestrukost naših identiteta, ulazak u različite oblasti onlajn sveta takođe će uticati na verovatnoću da određeni identitet posne aktivan. U nekim slučajevima, ovo može biti identitet koji je neaktivan ili skriven u nečijem životu van mreže, što znači da internet omogućava pojedincima da istraže moguće ja. Prihvatajući to da neće svaka osoba koja uđe u sajber prostor iskoristiti priliku da eksperimentiše sa samoprezentacijom, fokusiraću se na različite osobine ličnosti povezane sa idealizovanim i raznovrsnim oblicima onlajn samoprezentacije, uključujući jasnoću self koncepta, socijalnu anksioznost, samopoštovanje i samonadgledanje. Konkretnije, govoriću o nalazima iz tri nezavisne studije koje se oslanjaju na Skalu predstavljanja onlajn selfa (POSS), koja je kreirana za merenje različitih različitih oblika onlajn samoprezentacije. Osvrnuću se na to koliko fleksibilna samoprezentacija može uticati na utiske drugih i na način na koji procenjujemo sebe. Na primer, da li komunikacija u sajber prostoru utiče na talnost sa kojom možemo da procenimo raspoloženja i ličnosti drugih? Da li predstavljanje idealizovane slike na mreži menja naš pogled na sebe? Konačno, predavanje će se fokusirati na trenutno stanje u istraživanjima samoprezentacije na mreži kako bi se identifikovali budući istraživački putevi.

Dr Kris Fulvud je ovlašćeni psiholog i saradnik Britanskog psihološkog društva i radi kao predavač i istraživač iz oblasti sajberpsihologije na studijskom programu psihologije Gradskog univerziteta Birmingem. Oblast ekspertize dr Fulvuda je uglavnom oblast sajberpsihologije, mada predaje i socijalnu i forenzičku psihologiju, kao i metode onlajn istraživanja i etiku. Najpoznatiji je po istraživanjima koja su se bavila time kako naše predstavljanje sebe putem novih tehnologija utiče na to kako upravljamo utiscima drugih. Njegova istraživanja su takođe fokusirana na digitalnu isključenost i nejednakost osoba sa smetnjama u učenju i upotrebu digitalnih alata za poboljšanje psihološkog zdravlja. Dr Fullvood je jedan od osnivača odeljenja za sajberpsihologiju BPS-a i učestvovao je u sastavljanju Smernica za sprovođenje istraživanja putem interneta. Tokom svoje dvadesetjednogodišnje akademske karijere, objavio je više od 50 publikacija, uključujući i ko-uređivanje Oksfordskog priručnika za sajberpsihologiju objavljenog 2019. Primenjeni aspekt njegovih istraživanja ogleda se u konsultantskom radu sa brojnim organizacijama, uključujući NATO, Studio Lambert (TV producentska kuća) i Vladu Velike Britanije.

https://www.researchgate.net/profile/Chris-Fullwood?ev=hdr_xprf&_tp=eyJjb250ZXh0Ijp7ImZpcnN0UGFnZSI6Il9kaXJlY3QiLCJwYWdlIjoiaG9tZSJ9fQ
https://orcid.org/0000-0002-7714-6783

prof. dr Jessica de Bloom
University of Groningen, Department for Human Resource Management and Organizational Behavior

Vreme je važno: uvidi o oporavku tokom izazovnih vremena

Psihološkinja zdravlja na radu, dr Džesika de Blum, će prikazati pregled svojih istraživanja na temu značaja i efekata epizoda oporavka - od mikro-pauza do dužih odmora. Fokus će biti stavljan na osnovne uslove i ključne mehanizme koji pomažu procesu oporavka od zahtevnog posla i objašnjavaju kako radno okruženje može pružiti podršku procesima oporavka sa ciljem omogućavanja da radni život zaposlenih bude održiv. Dok istraživači počinju da istražuju oporavak kao fenomen koji se prirodno dešava, de Blum se postepeno pomera ka shvatanju oporavka kao procea koji radnici mogu proaktivno da oblikuju. Njen integrativni model redizajniranja poslova baziran na identitetu sugeriše da zaposleni angažuju u procesima oblikovanja posla kako bi zadovoljili svoje bazične potrebe kako na poslu, tako i tokom perioda odmora. Konačno, de Blum koristi svoju skorašnju randomizovanu studiju "neograničenog odmora" kao primer da se fokusira na šire organizacione i društvene izazove koji ograničavaju mogućnosti za oporavak. U savremenom poslu, self-menadžment (tj. lična inicijativa, samomotivacija i samodisciplina) sve više istiskuje eksterne zabrane, regulaciju i kontrolu zaposlenih. Ubrzano radom na daljinu i prateći smanjene mogućnosti i zahteve za direktnim rukovođenjem radom zaposlenih, savremeno shvatanje menadžmenta ljudskih resursa dovodi do visokog nivoa unutrašnje motivacije za rad, visoko angažovanih i produktivnih zaposlenih, ali i zaposlenih koji koriste (pre)malo vremena za oporavak i koji se mogu vremenom preterano iscrpeti.

Psihološkinja specijalizovana u oblasti pdihologije rada i organizacije, dr Džesika de Blum (1983) odbranila je doktorat na Radboud univerzitetu u Najmegenu (Holandija) 2012. godine. Nakon toga radila je kao istaživačica na Tampere univerzitetu (Finska), sarađujući sa najuglednijim istraživačima u oblasti ekološke psihologije i psihologije zdravlja na radu. Trenutno je zaposlena kao vanredni profesor na Univerzitetu u Groningenu (Holandija). De Blumova je vodila i trenutno vodi nekoliko istraživačkih projekata finansiranih od strane vodećih nacionalnih fondova i kompanija (npr. Finska akademija, Finski fond za radno okruženje, Švajcarska nacionalna fondacija za nauku) i stekla je radno iskustvo unutar i izvan akademije u 5 različitih država. U svom istraživačkom radu integriše perspektive iz različitih akademskih disciplina poput psihologije, turizma, studija odmora i upravljanja ljudskim resursima. Njena istraživanja su fokusirana na nestajanje granica između poslovnog i privatnog života kao jednog aspekta savremenog radnog okruženja koje se ubrzano menja i na uticaj koji te promene imaju na blagostanje zaposlenih i njihov radni učinak. Njena oblast ekspertize uključuje interakciju različitih životnih domena, stres na radu i načine oporavka, kao i "e-mentalno zdravlje" i intervencije u radnom okruženju sa ciljem unapređivanja zdravlja zaposlenih i njihovog blagostanja.

https://www.rug.nl/staff/j.de.bloom/?lang=en

prof. dr Peter Kindermann
University of Liverpool, Faculty of Health and Life Sciences, Department of Primary Care and Mental Health

Manifest mentalnog zdravlja

Neophodne su nam izvesne promene u načinu na koji razmišljamo o mentalnom zdravlju. Korisnici usluga u oblasti mentalnog zdravlja trpe određene posledice usled aktuelnog patologizujućeg narativa, te su nam potrebne promene ne samo u načinu na koji razumemo njihove probleme, već i u kreiranju i obezbeđivanju mentalno-zdravstvenih servisa. Potrebno je da preispitamo „model bolesti“ koji na emocionalni distres gleda isključivo kao na simptom biološke bolesti, te da se usmerimo na razumevanje problema u oblasti mentalnog zdravlja kao fundamentalno društvenih i psiholoških fenomena – proizvoda načina na koji razumemo svet i reagujemo na njega. Umesto da akcenat stavljamo na dijagnostikovanje i lečenje 'abnormalnosti', smatram da bismo trebali da se usmerimo na kreiranje sistemskih psiholoških i socijalnih rešenja ovih problema. Praktičari bi trebalo, kao što se u izveštaju Generalne skupštine Ujedinjenih naroda navodi; "... da napuste prevladavajući model koji je usmeren na dijagnostikovanje poremećaja i izlečenje pojedinaca [i] da se pozabave 'neravnotežom moći', a ne 'hemijskom neravnotežom'." To bi istovremeno značilo usmerenost na prevenciju fundamentalnih uzroka koji dovode do problema u oblasti mentalnog zdravlja, smanjenje usmerenosti na dijagnoze i upotrebu lekova u meri u kojoj je to moguće, a umesto toga fokusiranje na razvoj psiholoških formulacija problema u oblasti mentalnog zdravlja, uvođenje sistematskih intervencija i rad sa obrazovnim sistemom i unutar njega... za šta je sve potrebna politička podrška.

Piter Kinderman je profesor kliničke psihologije na Univerzitetu u Liverpoolu, koji se u svom istraživačkom radu bavi proučavanjem psiholoških i socijalnih determinanti mentalnog zdravlja. Profesor Kinderman je klinički psiholog, klinički savetnik u javnom zdravstvu Engleske i bivši predsednik Britanskog psihološkog društva. Autor je velikog broja članaka u časopisima i poglavlja u knjigama, kao i knjiga "Recept za psihijatriju [A Prescription for Psychiatry]" (Palgrave Macmillan, 2014), "Novi zakoni psihologije [New Laws of Psychology]" (Little, Brown, 2015) i "Manifest mentalnog zdravlja [A Manifesto for Mental Health]" (Palgrave Macmillan, 2019). Na Twitteru ga možete zapratiti kao @peterkinderman

https://www.liverpool.ac.uk/population-health/staff/peter-kinderman/
https://scholar.google.com/citations?user=wCC9RBUAAAAJ&hl=sr&oi=ao

Dvaput meri… Teorijski i praktični pristupi proceni invarijantnosti u R-u

Moderator: Johannes Karl
Jezik: Engleski

Istraživanja međukulturnih i međugrupnih razlika već dugo su aktuelna u psihologiji. Ipak, posmatrajući istorijski, mnogima od ovih poređenja nedostajala je metodološka strogost, što može ugroziti validnost rezultata. Stoga je neophodno da se ustanovi statistička jednakost pri međugrupnom poređenju konstrukata, kako bi se obezbedila uporedivost i adekvatnost mera koje se koriste.

Cilj ove radionice je da predstavi uvod u najvažnije metode međugrupnog poređenja u R-u, uključujući multigrupnu konfirmativnu faktorsku analizu u paketu „lavaan“ i procenu veličine efekta za neinvarijantne parametre. Ovi metodi osmišljeni su tako da pomognu istraživačima da ocene međukulturnu uporedivost psiholoških mernih instrumenata, u teorijskom i praktičnom smislu. Multigrupna konfirmativna faktorska analiza je statistički postupak koji se koristi u cilju procene jednakosti konstrukata u različitim grupama. Ona uključuje testiranje modela konfirmativne faktorske analize za svaku grupu odvojeno, i poređenje modela kako bi se utvrdilo da li je struktura mernih modela u grupama uporediva. Procena veličine efekta za neinvarijantne pokazatelje je noviji postupak čiji je cilj da kvantifikuje izraženost razlika između grupa kada struktura mernog modela nije jednaka. Ovaj metod može pomoći istraživačima da bolje razumeju prirodu i opseg razlika između grupa, čak i kada mere nisu neposredno uporedive.

Načelno, ova radionica nastoji da pruži učesnicima fundamentalne veštine za sprovođenje rigoroznih međukulturnih poređenja u psihologiji. Akcenat je na predstavljanju ključnih metoda za procenu jednakosti mera i za razumevanje praktičnih i teorijskih problema koji se javljaju u ovakvim istraživanjima. Očekuje se da će pohađanjem radionice učesnici steći solidno razumevanje metoda koji se koriste za međugrupna poređenja u R-u i važnosti statističke jednakosti za uporedivost psihometrijskih instrumenata među kulturama i grupama.

Dr Johanes Karl je docent na Univerzitetu grada Dablina. Njegova istraživanja usmerena su na poreklo i manifestacije individualnih razlika na polju ličnosti, vrednosti, i „mindfulness“-a. Objavio je radove iz oblasti kros-kulturnih pristupa „mindfulness“-u, dijahronog pristupa proučavanju ličnosti kroz analizu teksta iz književnih dela, i mrežnog pristupa individualnim razlikama. Istraživanja koja su u toku uključuju razvoj kvantitativnih pristupa filozofiji življenja, korišćenje mrežnih analitičkih procedura u kros-kulturnoj psihologiji, i izučavanje interakcije stanja i osobina na polju „mindfulness“-a.

Topologija pop kulture i psihologija dizajna video igara - Stvaranje stvarnog narativa u okviru nestvarnih prostora

Voditelj: Ivica Milarić
Jezik: Srpski

Dizajn video igara a posebno narativni dizajn podrazumeva shvatanje i uključivanje psiholoških elemenata popularne kulture. Kao geografska topografija, topografija pop-kulture takođe segmetira ova saznanja i definiše ih kao operativne elemente koji mogu da se koriste u stvaranju narativa. Radionica će predstaviti iste mehanizme, kao i psihološke procese koji stoje iza njih. Takođe, ovo će se dogoditi tokom aktivne primene mehanizama i generisanja okvirnog narativa za moguću video igru.

Ivica Milarić je stručni saradnik u nastavi na Akademiji umetnosti, Univerziteta u Novom Sadu, diplomirani psiholog i master umetnik digitalnih medija. Takođe radi u industriji zabave, gde je učestvovao na preko trideset međunarodno objavljenih video igara. Dobitnik je nagrade za najbolju neobjavljenju zbirku priča Đura Đukanov 2010. godine za delo "Novosadska zadovoljstva". Njegov kratak film Wire ušao je u zvanične selekcije festivala 26. Videomedeja, First-Time Filmmaker Sessions November 2022, i goEast 2022.

Opažanje kvaliteta staranja kroz praćenje igre roditelja i dece

Voditelj: Ksenija Krstić, Filozofski fakultet Beograd
Jezik: Srpski

Koncept podsticajne nege pretpostavlja da je, da bi dete dostiglo svoj puni potencijal, neophodno obezbediti pet elemenata podsticajne nege: dobro zdravlje, adekvatnu ishranu, bezbednost i sigurnost, responzivno staranje i mogućnosti za učenje kroz igru. Iako su ove komponente međusobno tesno povezane i međuzavisne, u okviru ove radionice bavićemo se jednom od njih koja je suštinska potka svih aspekata kvalitetnog staranja – responzivnim staranjem kao dimenzijom kvaliteta interakcije roditelja i deteta. Responzivnost roditelja odnosi se na veštinu roditelja da pravilno i uvremenjeno opaža i tumači signale deteta, a zatim na njih adekvatno reaguje podstičući i podržavajući inicijativu i interesovanje deteta. Ovakve interakcije koje donose zadovoljstvo i za dete i za roditelja, omogućavaju uspostavljanje emocionalne veze među njima, koja će biti osnova za detetovo upoznavanje i razumevanje sveta koji ga okružuje, i za učenje o ljudima i međuljudskim odnosima. Ovakve socijalne interakcije stimulišu i razvoj mozga tokom ranog detinjstva. Responzivno staranje obuhvata posmatranje i reagovanje na dečje pokrete, zvuke, gestove i verbalne signale. Kao takvo, ono je osnova za obezbeđivanje sigurne okoline i zaštitu deteta od povreda i nepovoljnih iskustava, uključujući i uvremenjeno prepoznavanje znakova bolesti, kao i obezbeđivanje okruženja i prilika za učenje i izgradnju poverenja u socijalnim odnosima.

Tokom ove radionice, učesnici će imati prilike da se upoznaju sa konceptom responzivnog staranja – koji su to signali koje dete upućuje, na primer, signali za glad ili sitost, emocionalnu uznemirenost, zainteresovanost za igru ili zadovoljstvo – a zatim i šta znači adekvatno opažanje i razumevanje detetovih signala, a šta adekvatno reagovanje na te signale. Govorićemo o tome kako profesionalci, u svojim različitim ulogama, mogu podržati i podstaći roditelje/staratelje da identifikuju i koriste svakodnevne aktivnosti i rutine za interakciju, komunikaciju i igru sa svojim detetom. Posebna pažnja biće posvećena igri roditelja i deteta, kao ključnim kontekstom za rast i razvoj deteta u prvim mesecima i godinama života. Učesnici će imati prilike i da analiziraju indikatore responzivnosti u različitim igrovnim situacijama i interakcijama roditelja i deteta i da diskutuju o značaju ovakve nege za pravilan rast i razvoj deteta.

Sa formalnim obrazovanjem iz psihologije, Ksenija Krstić je završila doktorat iz razvojne psihologije na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno je vanredni profesor na Katedri za psihologiju Univerziteta u Beogradu. Predaje Razvojnu psihologiju, Emocionalni razvoj i Razvojnu psihologiju adolescencije na osnovnim, master i doktorskim studijama Univerziteta u Beogradu. Njeno glavno polje interesovanja su socio-emocionalni razvoj, posebno vezanost i bliski odnosi, kao i rani razvoj, roditeljstvo i rano detinjstvo u specifičnom sociokulturnom kontekstu. Ima više od 20 godina profesionalnog iskustva kao istraživač na različitim istraživačkim projektima. U svojim istraživačkim studijama koristi mešoviti metodski pristup za proučavanje složene međusobne povezanosti individualnih i društvenih procesa u socio-emocionalnom razvoju, sa različitim grupama ispitanika, uključujući adolescente, osetljive grupe, decu itd.

Kako ova priča počinje… ili kako se završava? Dinamičko pripovedanje kao metodološki pristup istraživanju inkluzivnog obrazovanja

Voditeljke: Olja Jovanović i Tinde Kovač Cerović
Jezik: Srpski

Pripovedanje je ljudska aktivnost koja postoji koliko postoji i jezik. To je aktivnost sa kojom svi imamo iskustva, jer je koristimo kada želimo da ispričamo prijatelju šta nam se danas desilo, kada nepoznatoj osobi želimo da kažemo ko smo mi, kada deci pričamo priču pred spavanje… Istraživanja koja koriste pripovedanje polaze od pretpostavke da je pripovedanje delovanje – kroz pripovedanje mi se povezujemo sa drugim ljudima, učimo da se nosimo sa društvenim strukturama koje oblikuju naše živote, dajemo smisao svetu oko nas, tražimo način da se uklopimo u okruženje, a ponekada i da ga promenimo. Iskustva, vrednosti i norme koje stičemo i negujemo tokom života utiču šta će biti vidljivo u našim narativima i koji smisao ćemo dati elementima našeg narativa (likovima, zapletima, razrešenjima), što postaje posebno značajno kada se bavimo osetljivim temama kakvo je inkluzivno obrazovanje.

Sam naziv pristupa pripoveda o njegovim polazištima. “Dinamičko” se odnosi na gledište da ljudsko razumevanje sveta uvek nastaje iz interakcije, dok se “pripovedanje” odnosi na to da je značenje određene aktivnosti uvek relaciono, u odnosu na lične i kolektivne istorije i očekivanja. Dinamičko pripovedanje kao metodološki pristup teži da uključi učesnike u različite ekspresivne aktivnosti iz različitih uloga, sa različitim ciljem i za različite publike. Priče koje nastaju kroz ovaj proces integrišu perspektive pojedinaca i grupa koje imaju različita iskustva, znanja, ciljeve i moć.

Tokom radionice predstavićemo aktivnosti dinamičkog pripovedanja koje smo koristile u različitim istraživanjima, između ostalog istraživanje integriteta inkluzivnog obrazovanja, inkluzivnosti lokalnih zajednica, razvoja profesionalnog identiteta romskih asistenata, i obrazovnih iskustava učenika tokom pandemije Kovid-19. Takođe, u okviru radionice ćemo predstaviti i diskutovati različite pristupe analizi podataka koji nastaju kroz dinamičko pripovedanje.

Olja Jovanović je docentkinja na Odeljenju za psihologiju i u Centru za obrazovanje nastavnika, Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde sa budućim (i aktuelnim) nastavnicima, pedagozima i psiholozima realizuje kurseve iz oblasti psihologije obrazovanja. Iako se tokom svog profesionalnog razvoja nalazila u različitim ulogama u različitim kontekstima – škola, organizacije civilnog društva, naučno-istraživačke ustanove, međunarodne organizacije, visokoškolske ustanove – sebe prvenstveno doživljava kao nastavnicu (i) istraživačicu. Njen angažman je usmeren na razvoj kvaliteta i pravednosti obrazovanja, sa posebnim naglaskom na obrazovanju dece i mladih iz marginalizovanih grupa.

Tinde Kovač Cerović, je vanredna profesorka (u penziji) psihologije obrazovanja i obrazovnih politika na Univerzitetu u Beogradu. Njena istraživanja i publikacije se dominantno bave onima koji su ranjivi i isključeni, kao što je romska zajednica, migranti, izbeglice i deca koja žive u siromaštvu ili u nepovoljnim uslovima izazvanim krizom, kao što je pandemija Kovid-19. Tokom svoje karijere bila je pomoćnica ministra i državna sekretarka u ministarstvu obrazovanja, kao i članica savetodavnog odbora Fondacije za otvoreno društvo, viša savetnica Fonda za obrazovanje Roma, kao i konsultantkinja za oblast obrazovanja u međunarodnim organizacijama, uključujući i UNICEF. Živi u Austriji.

Da li škola može biti agens društvene promene? I zašto ne?

Učesnici: Danijela Jović, Nacionalna asocijacija praktičara/ki omladinskog rada
Boris Jokić, Institut za društvena istraživanja u Zagrebu
Neda Nosović, Gimnazija „Svetozar Marković“, Novi Sad

Moderatorka: Olja Jovanović, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet u Beogradu

Još Burdije (Bourdieu, 1974) opisuje jaz između dominantnog narativa o školi kao agensu društvene promene i dominantne prakse kroz koju škola deluje kao konzervirajuća sila, odnosno održava status quo u društvu. Međutim, pitanje “Da li škola može biti agens društvene promene?” nosi rizik od edukacionalizacije – smeštanja odgovornost za rešavanje obrazovnih, ali i širih društvenih problema, u školu i nastavnike (Hooge et al., 2011). Da bismo izbegli “zamku” edukacionalizacije, preformilisaćemo pitanje iz naslova i baviti se pitanjem: “Sa kojim ciljem, u kojim okolnostima i u kojoj meri škola može biti agens društvene promene?”

Šta pokreće školu da deluje? Kolektivne akcije koje vode društvenoj promeni nisu jednokratni, slučajni događaji, pre su rezultat promišljenog i dugotrajnog delovanja (Anyon, 2009). Prema Gencu (Ganz, 2011), značajnu ulogu u nastajanju i održavanju kolektivne akcije imaju narativi koji predstavljaju most između vrednosti i delovanja. Narativi koji mobilišu zajednicu su oni narativi koji odgovaraju na pitanja zašto bih baš JA trebao/la da delujem, zašto bismo baš MI trebali delovati, i zašto je značajno delovati baš SADA (Ganz, 2011). Stoga, u okviru diskusije bavićemo se pitanjem koje teme, u ovom trenutku, imaju potencijal da okupe i pokrenu školsku zajednicu na kolektivnu akciju.

Šta utiče na delovanje škole? Škola je uronjena u složenu i nekoordinisanu mrežu uticaja na lokalnom, regionalnom, nacionalnom, ali i globalnom nivou, koji nisu uvek (čak najčešće nisu) podrška agensnosti škole (Fullan, 2000). Promene koje kreću od škole, nužno zahtevaju osvešćivanje ograničenja i resursa za delovanje škole, ali i napore škole da ove činioce mobiliše na način koji vodi promeni. Šta utiče na agensnost škole i kako je možemo podržati biće jedno od pitanja kojim ćemo se baviti u okviru diskusije.

U kojoj meri škola može biti agens društvene promene? Literatura ukazuje na ograničene domete promena koje kreću od nivoa škole ka gore, jer su one obično inicirane i usmerene na rešavanje lokalnih problema (Honig, 2004). Istovremeno, to pokreće pitanje: “Gde je “gore” u reformama odozdo na gore?” i “Da li promena u razumevanju “gore” menja potencijal škole da bude agens promene?” Okrugli sto će biti prilika za diskusiju o navedenim pitanjima između praktičara, istraživača i aktivista, sa ciljem da realističnije sagledamo prostore u kojima škola može delovati kao agens promene, ali i uloge i odgovornosti svakog od nas u ovom procesu.